Da li veruješ u mogućnost promene i da li je ostalo nešto u šta možemo da verujemo?

         Uvek je postojalo ono u šta možemo da verujemo. Postojala je samo različita lista prioriteta. Mnogima je, na žalost, rat pomogao da shvate šta im je najvažnije. Ni jedna ideologija ne može da bude važnija od života. Ima ljudi koji imaju sistem verovanja koji se povremeno pobrka. Verovanje u vrednost ljudskog je staro koliko i ljudska rasa. Mogi su se vratili na njega, neki kroz religiju, neki kroz umetnost... To ne isključuje krize kroz koje prolazimo.

         One noći kada je kod nas bilo i bombardovanje i zemljotres, postalo nam je jasno da ono što je kod nas nazvano "aktom Boga", lakše podnosimo od onoga što je uradio čovek, bez obzira da li su gubici isti. Kad čovek ubije, a ne priroda, onda imamo neverovatnih problema sa poverenjem, sa verom, ljudskim rodom uopšte. Dovoljno je gledati tragediju koju je čovek svojom pohlepom, sujetom i glupošću izazvao, pa se pitati "Pravdo, ima li te?!" Ja sam na izvestan način naivna i ne mogu da ne verujem. Ako mi ostanemo i dalje pasivni, dešavaće nam se i dalje isto ili još lošije od istog.

Šta mi pomaže da verujem?
Pa, stalno sam u ljudskoj mreži.
Zajedno radeći, nađemo neki smisao.

         Na primer jedan od projekta u koji sam uključena koji mi je delovao kao najsporednija stvar na svetu postaje Debatno društvo Jugoslavije, mreža ljudi koja se bori da misli svojom glavom. Od 1994. imamo debatne kampove, najmanje jednom godišnje i klubove poceloj zemlji. Ove godine će biti na Paliću i biće multietnički kamp. Delove vere i nade, crpim iz te dece koja su dolazila, učila i rasla. Bili smo sjajan primer kako se ipak na ovim prostorima može živeti zajedno. Bili smo u debati u kojoj, kada se deca ne razumeju, ili imaju otpore prema nekom jeziku, govore engleski. Nije poenta u engleskom, već u snalaženju. Učili su da kritički misle, da artikulišu svoj stav, da se civilizovano konfrontiraju i bore za svoje mišljenje, da saslušaju suprotan stav. To je gimnazijski uzrast, koji je težak za rad, zato što u tom uzrastu postoje predrasude a izuzetno su povredivi u toj prirodno razvojnoj fazi, ali su i izuzetno prijemčivi.