Koja je tvoja uloga i odgovornost u ovome što se dešava?

         Ja bih svoju ulogu definisala kao "posmatrač koji učestvuje". Mislim da mi je odgovornost velika, ali imam utisak da ne mogu mnogo da uradim. U meni je jedan deo ljutnje, jer mi se to, profesionalno, događa stalno. U detinjstvu roditelji "pokvare" dete, pa mi ga dovedu i kažu "Popravi!" To se dešava i na sistemskom nivou, da neko pokvari državu, pa mi je donesu na popravku. Tako da sam ja u ulozi popravljača, neko ko radi kontrolu štete. Mnogima u mojoj profesiji je to dosadilo da radimo i nama je žao što nas niko ne pita dok vaspitava to dete i dok upravlja tom državom. Ponekad nam padne napamet i da potamanimo štetočine. Pitamo se kad će da nas uključe dok prave nešto, a ne u trenutku dok su destruktivni. To je kukanje jednog psihologa. Da se vratim na odgovornost. Zatečena sam. U okviru kontrole štete postoji polje istraživanja koje se zove post traumatski stresni sindrom i poremećaj ličnosti PTSD. Ovde kod nas smo ga kolokvijalno nazvali beogradski sindrom, ne misleći samo na grad Beograd. Kod nas ima i mnogo opštih mesta, kao što bilo je sa vijetnamskim sindromom, zalivskim, ali ima i puno različitosti. Pored toga što me je zateklo, kao sve nas, vidim sebe su multietnička edukacija i savetovanje, kao nekoj prevenciji budućih sindroma zajedno sa razradom velike "naučene pasivnosti". Populacija s kojom volim da radim su pubertetlije.