Da li će nas stići vreme u kojem nećemo moći da kažemo ono što mislimo, ili će se to što kažemo tumačiti kao izdaja?

Teško je biti pametan, pa to svesti na kratak, civilizovan odgovor. Rigidnih vremena je uvek bilo i uvek će ih biti. Srećna okolnost je što rigidna vremena, ma koliko da su kruta, ili, kao što kaže Gojko Đogo, ma koliko da su vunena, ona ne mogu da determinišu tok misli. Determinišu tok iskazanih, transponovanih misli u javnu reč, pesmu, predstavu. Ali, uvek je postojao ezopovski jezik, ta divna metafora. Mislim da neće biti potrebno da se bavim takvim stvarima.

Ima mudrosti u ovom režimu. Ovaj režim je shvatio, za razliku od prethodnih koji se sa strašnom paskom i brižljivošću obračunavao sa svim što je mogla biti neka slobodna misao, malo disonantniji politički ili ideološki ton, da mu od umetnika ne preti nikakva opasnost. Zvuči malo paradoksalno, ali ja ne pamtim slobodnije vreme od ovog, baš zato što je režim shvatio minornost ljudi koji se bave umetnošću i shvatio je koliko je i do koje mere njihov uticaj na javno mnjenje nezanimljiv i gotovo beznačajan. Ovog trenutka postoji samo jedna cenzorska jedinica. Ona se zove sirotinja. To je mnogo opasnije od onoga što je bilo nekad, šta smem reći o Brozu, komunizmu... Sad je problem druge prirode i meni se čini opasniji od ovog prethodnog, u kojem si mogao da napišeš roman ili dramu i da to staviš na dno fioke i da čekaš da prođe 20 godina, da dođe neko srećnije i fleksibilnije vreme da to izvedeš. Sad je stvar daleko gora, jer sedajući za kompjuter da pišeš scenario istog trenutka uključuješ autocenzorski aparat - film ne sme da ima više od pet lica, jer neće biti snimljen; drama ne sme biti u epohi, jer će kostim dosta da košta, pa neće biti snimljen.

Tako, amputirajući delove, napraviš nešto poput onog nesrećnika u "Paklenoj pomorandži", bez udova, bez fizionomije, osakaćeno i unakaženo. To je ta nova autocenzura koja je daleko opasnija od one prethodne. Drama od 13 lica je unapred osuđena na propast. Upravnici danas ne čitaju drame, samo pogledaju spisak lica. Umetnička sloboda nije determinisana samo problemom cenzure unutar jednog sistema koji može biti dozlaboga strog i surov. Ona podrazumeva i da možeš biti potpuno slobodan u odabiru teme koja nema politički ili ideološki predznak, nego ima suštinski, estetički predznak. Zamisli Čehova u datim okolnostima koji kaže: "Ne mogu da pišem tri sestre, napisaću jednu sestru". E, to mi sada radimo. Ne crtamo porterete, nego se bavimo krokijima.

Izjavio si da smo skloni da proglasimo izdajnikom nekoga ko pije koka-kolu?!

Izbegavam da pričam i da dajem intervjue u kojima se može govoriti sa naknadnom pameću. To sam rekao u realnijem sociološkom i filozofskom kontekstu i, na moju nesreću, što bi rekli moji Sremci, kanda sam bio u pravu. Imamo mi tu vrstu isključivosti. Malo nas je uhvatio Mediteran, malo montanjarski duh. Niti su izdajnici oni koji puše marlboro, niti su svi oni koji se busaju u prsa i duvaju u dvojnice isključivi rodoljubi. Nisu ni svi sa Zapada koji nam mašu dobrim željama, izvesno prijatelji - svakako nisu. Postoji čuvena reč, a to je interes. Malo je tu emocija.

Nama treba nešto što se zove manja količina adrenalina. Naš problem je što u jednog prosečnog Srbina, uslovno, staje trostruka količina adrenalina. Adrenalin, jaka emocija, pomućuje racionalni predznak koji čoveku zna biti jako dragocen i blagosloven, i potiskuje ga u drugi plan. Pokušavam da ubedim ljude da treba koristiti komparativne prednosti dobrog viskija, a u isto vreme se ne odreći dvojnice i tarabe i meke rakije "Brka". Niti se ja stidim te tarabe, niti hoću da se odreknem kompjutera. Ne znam da li u Beogradu postoji 20 porodica koje su starije od 4 generacije?! Pre 180 godina u Beogradu je živelo 11 Srba, uključujući i "Ludog Nastu". Problem je u tome što živimo u toliko turbulentnom vremenu koje je i u sociološkim i u istorijskim parametrima dovoljno da zadovolji 3 racionalne generacije Engleza, a nama se to sabilo u 10 godina.

E sad, da li je na tom brodu kada je ušao u buru bio pogrešan kapetan? Ja mislim da jeste, kao i da je taj brod mogao biti proveden do mirnije luke... A opet, i da nije bio ovaj kapetan koji je bio, opet bi se ušlo u buru. Samo je pitanje kako bi se iz nje izišlo. To je suština.