ni koji se vrate prvo moraju da pozdrave sami sebe. Da bismo konačno došli do osnovnog pojma patriotizma, a početak tog puta je sadržan u rečenici da mi moramo voleti i poštovati one sa kojima živimo i umiremo. Onda možemo dalje govoriti o patriotizmu koji nosi ceo kompleks odgovornosti. Možda mi nismo birali našu kuću, ali, tu smo, imamo odgovornost prema roditeljima, zemlji, sopstvenoj priči. Ili sebe tretiramo kao grm iz špageti vesterna koji vetar nosi tamo-amo, bez korena... Bez imena... Onda opet dolazimo do onog adolescentskog bežanja od kuće, kada čekamo da se otac predomisli, da kupi nov nameštaj, pa da se vratimo. A ko to treba da nam kreči kuću? Ko đubre da iznosi?