otpuno sam raspadnut ovom situacijom, jer mi je sve potonulo.

Naravno da napor nije uzaludan.

Treba da prođe dva meseca od zadnje bombe, da se sve ovo slegne, pa da vidimo gde smo.

Teško je negde počinjati sa 35 godina.
Nemam nikakve planove.
Ne znam ni ko bi nas hteo?!

Mi stalno idemo jedan stepenik gore i četiri stepenika dole.

Strašan je problem kod našeg naroda, što nam nikada nije bila ideal Finska, koja nema nikakvih mitova.

Patim za tim snom Finske, da se ništa ne dešava, a da sve dobro funkcioniše.

Da živimo bez pomeranja.
Srednji put je jedini ispravan koncept ove države.

Zemlja je takva kakva je.

Sve poredim sa fudbalom:
Kad ti daju jedanaest igrača, i ja bih uzeo Ronalda, ali imam nekog svog Kovačevića i onda gradim igru prema njemu.

Nemoguće je da u jednoj zemlji, još 1997. imaš minđuše u nosu, na pupku, ludački ofarbane kose i žene koje u socijalnim cipelama pletu kolo na krilu oborenog NATO aviona, ili pevaju na Trgu.

To su izveštaji.

Najviše me brine pad kriterijuma.
Toliko spustiš kriterijum, da ako si, nekada, patio za Ulofom Palmeom, sad si zadovoljan i najmirišljavijim Jonom Ilijeskuom.

To je najveći pad.
Najbolje najgore, to je najveći problem.