vde je uvek sve bilo crno-belo.

Počelo je od propusnica za žurke, što traje već 20 godina, a stiglo je do politike.

Godinama se ukrupnjavalo.

U poslednje vreme verujem u "mirišljavi opanak", kao jedini put kojim može da ide ova zemlja.

Oni koji nikada ne gledaju srpske filmove i ne slušaju domaću muziku, počinje da ih žulja srbofobično srpstvo.

A kod nas je to bila politička alternativa. Jer, sve je ovo sada politika.

Srbofobično srpstvo ovde ne prolazi.

Ja koji nikada nisam bio tradicionalista, nikada nisam kupio ni jedan domaći disk, nisam gledao ni jedan domaći film, sem na TV, odjednom, kada me neko stavi u obor, počne da me žulja.

Srpstvo raste kad te neko guli.

U intervjuu sa mnom, za "Musical express" 1981., novinarka je znala i napisala šta slušam od muzike, kao i da se ne razlikujem od nekog klinca u Londonu...

a na kraju intervjua me je zamolila da se slikam pored Lenjinove slike.

Oni dolaze s tim kako bi hteli da nas vide.

Na nas se stuštilo nešto. Teško mi je da se ovde odredim.

Uvek smo mislili da je 50 godina duže od 500, a nije.



Prve žvake,
prve farmerke,
"Paklena pomorandža" '71.,
koncert Jetro Tula prvi put u hali Pionir...

Sve je to palo u vodu za ova dva meseca.

Pokazalo se da nam je falilo nekih stotinu godina dobrih gospodara.
Tužno rečeno, ali o tome razmišljam.
Sad vidim da boljševizam izlazi iz našeg mentaliteta.

Mi već deset godina idemo nasuprot stvarima.

Ne verujem da može da dođe do toga da gledamo ruske rok grupe i beloruske filmove.

Biće problem sa onim što se bude baziralo na parama onih zemalja koje nas bombarduju.