vi koji piju koka-kolu, u velikoj meri su budale, pogotovo ovde gde je slabo gazirana. Ko nije shvatio da koka-kola ne valja, njemu ni rat neće pomoći. Ako se neko sada više sekira što na njega padaju bombe, nego što se sekirao što su padale bombe na Sarajevo i što su ljudi tamo tri godine sedeli bez vode i struje, to je zlikovački. Ako si takva vrsta osobe kojoj je svejedno da li će da gine neko u Rodeziji, Etiopiji, onda ćeš stvarno čekati samo da tebi nešto lično zafali. Ono što me boli je, a sada to još više osećam, što je planeta potpuno nezainteresovana. Svi gledaju samo sebe. Amerikanci razmišljaju o tome da li će ujutru imati da popiju nes kafu?! Kada sam za Novu godinu bila u Njujorku, oni su se skandalizovali što jedemo mozak, bele bubrege... A šta je u hot-dogu, pitam ja?! A oni kažu: "Eeee, pa mi to ne vidimo". Znači, u tome je stvar. Mi pričamo o besvesnim ljudima. Ako si besvesan meni je nebitno ko si. Još crnje ako si moj. Ne mogu da razumem političare, jer ne shvatam kako neko hoće da se bavi poslom koji podrazumeva da u jednom trenutku treba da odlučiš i kažeš "Pa da, nek' neko pogine." Kao kada pitaju ove pilote koji nas gađaju da li razmišljaju o tome da u kući koju ciljaju nekog ima. Oni kažu ispunjavaju svoj zadatak. Ne misle o ljudima da bi sačuvali zdrav razum. Kakav je to zdrav razum koji nalaže da zaboraviš da ubijaš ljudska bića i da se prema njima ponašaš kao da su video-igrica?! Bombarduju nas u petnaest minuta do jedan, jer je to "prajm tajm" - udarno vreme na televiziji na jednoj obali i oko tri sata, jer je to "prajm tajm" na drugoj obali. Sve kreće od malih stvari. To pričam ceo život, ali niko o tome nije brinuo. U mojoj glavi najaktuelnija je izdaja čovečnosti, zato još uvek odavde nisam utekla. Ovih dana sam bila u "Centru za kulturnu dekontaminaciju", na skupu povodom 10 godina postojanja otetog radija. Da se odma' razumemo: Nije taj radio bio samo politički. Tu se okupljala čitava ekipa koja čini urbanu kulturu ovog grada. Svi su ti ljudi ovde, čak i oni koji, svako malo, nisu bili tu i svi su stali u jedno dvorište i jednu garažu. E sad, dok sam bila tamo, baš mi je bilo lepo: Svi ti ljudi koje nisam videla bar dva meseca i svi te pitaju "kako si"?, što je odjednom postalo ozbiljno pitanje. Onda, kad sam pošla kući, osetim da sam i tužna i besna, jer je nas šaka jada ovde višak i svi ćemo, verovatno, da se razletimo k'o ove mace što sad lete vazduhom. Bila sam žalosna zbog svih tih ljudi sa kojima se dobro razumem, iako mi svi nisu prijatelji, jer smo svi pripadali kulturi ovog sveta i trudili smo se da se ne zatvaramo u svoje "selo malo". Bila sam besna, jer ispada da je ovo zemlja onih koji je svaki dan proglašavaju svojom, pa makar i silom. I želim da kažem, jer mi stoji u grlu: NIJE, nije više vaša ova Srbija nego što je moja, nego je vi prisvajate. I pošto ne mislimo isto, meni ovde nema mesta. Zato što je ono, u šta ja verujem, mogućnost da se kaže "Car je go". I onda, kad se danas pominje patriotizam, mi, u stvari, o tome uopšte ne govorimo. Mi govorimo o lojalnosti. O lojalnosti onim ljudima koji su se usudili da sebe izjednače sa jednom zemljom. K'o da ova srpska zemlja nije jednog dana primila, bez razlike, i dobre i loše Srbe, kad su se na bilo koji način oprostili sa životom. I evo je ovde, još uvek. Sa sve brdima i poljima, sa nama, ili bez nas. Evo je na ovoj planeti. Pa ti sad vidi da li ćeš ceo život da teraš sobni bicikl, da trošiš snagu, a da stojiš u mestu.