o su užasno velike reči.
Žalosno je što sad ober kriminalci treba ovde da brane otadžbinu i sve nas. Pa sad, ako se ja molim u tišini i ne zazivam pravoslavnog boga na sav glas to znači da je moja molitva lošeg kvaliteta.

Izvinjavam se, ja iz ove zemlje mogu da odem kad 'oću pa sam izabrala da ostanem dok mi niz ulicu zviždi raketa.

Je l' to znači da je moja ljubav prema otadžbini bleđa?

To je ona priča:
Meni jeste blizak "baki" sa ćoška, al moramo da znamo po čemu smo bliski - Da l' po tome što nam pada zajednička bomba na glavu ili smo bliski po svojim delima i nedelima?

Tu mora da se povuče jasna granica u svesti svakog čoveka.

Izgleda da sam do sada izabrala da živim ovde.
I za to sam imala razlog.

Ono čime se ja sada bavim je nepotreba da zbrišem, da sačuvam živu glavu.

Ovih dana sam naletela na jednu rečenicu u knjizi "Imati ili biti" Eriha Froma. Već na sedamnestoj strani knjige piše:

To znači da ćemo lakše da prihvatimo da bomba pada (ali možda neće pasti na naše glave) nego da, ovog trenutka, dignemo dupe i da odemo negde i promenimo radikalno svoj život.

Lakše prihvataš da ti neko drugi promeni život, nego ti sam.

Kao ilustracija, pominje se tip koji je bio u vili svojih prijatelja u Španiji, za vreme španskog građanskog rata.
Kuća je bila udobna, vatra je pucketala u kaminu, a napolju je bila hladna i kišna noć. Tada su mu javili da bi što pre trebalo da pobegne odatle, jer mu je život u opasnosti, da Frankove trupe napreduju i da će te noći stići. Pogledao je kamin, pa u kišnu noć i odlučio da ostane.
Naravno da su ga te noći uhapsili. Kasnije su ga njegovi prijatelji, nekim čudom, spasli.

Mi reagujemo na taj način: "Pa neće, valjda, baš na mene?"

I onda se organizuješ u svojoj "puževoj kućici" i počneš da tripuješ priče o tome kako je ovo tvoj grad i tvoja zemlja.

Onda, ako si iole normalan, počinješ da se pitaš šta voliš u ovom gradu?

ČUBURU, NEIMAR, DORĆOL...
A šta sada imamo od toga? Stankom jedan, Stankom dva... ukrasni gipsani orao i lav dva brata rođena.

Voleo si LJUDE.
Onda pobrojiš te ljude.

MUZIKU.
Onda shvatiš da su sad glavni šefovi Neša Galija i Kiki Piloti.

Mi to treba svi da popijemo.
Je l' sam izabrala tu da živim?!

Ne, hvala.

Mudrost leži u tome da shvatiš koje stvari možeš, a koje ne možeš da promeniš. To nije fatalizam, već razlikovanje bitnog od nebitnog.

Kad ti pogledaš Beograd kakav jeste, a ne kakav bi mogao da bude i kakvog si ga želeo, on je bez veze. To što mi kažemo da se Beograd nalazi na ušću "dvaju reka" i da ima Kalemegdan...

Ko je od toga imao koristi?!

Na reke su, na kraju, sišli rashodovani brodovi da se u njima naprave turbo disko klubovi, a kej je razvaljen.