Da li imaš pravo da odrediš budućnost svog deteta u ovoj zemlji?

           Nisam ja taj koji odlučuje o budućnosti svoje dece. Dugo sam o tome razmišljao i zaključio sam da nije na meni da odlučujem gde će živeti moja deca. Tu gde ih je Bog posadio, neka rastu, a kad budu bili dovoljno zreli da sami donesu odluku, ja ću se sa tom odlukom složiti. Ali mi se uvek činilo, da je, za mene, mnogo rizičnije i nepravednije, ukoliko mi moja deca, jednog dana, postave pitanje: "Ko si ti da odlučiš gde ću ja živeti?" Ima jedan deo u kojem roditelji odlučuju o sudbini dece, ali ima i jedan u koji ne smeju da zalaze, a to je jedno od tih pitanja. Ključne životne odluke biće njihove. Ukoliko bi ovde okolnosti bile takve da drugog izlaza nema, a da mogu da im nešto ozbiljno obezbedim napolju, možda bih se u to upustio. Ali, kad god mi se takva prilika ukazivala, onda mi je bilo teško da to prelomim.

           Teško mi je bilo, priznajem, da u sebi prihvatim da će mom detetu nacionalni heroj biti Miki Maus, a ne Marko Kraljević. Možda u osnovi toga ima i nekog sebičluka, zato što nisam mogao da prihvatim da moja deca postaju postepeno drugačija nego što sam ja, u nekom najličnijem krugu. Isto kao što mi je nepojmljivo da mojoj deci bude maternji jezik neki drugi, osim onoga koji je meni. Bez obzira koliko dobro govorio strane jezike. Ja sam malo konzervativan.