Koja je vaša uloga i odgovornost u ovome što se dešava?         Tu sam veoma izričit. Ne osećam nikakvu odgovornost, niti krivicu, za bilo šta što se ovde dešavalo poslednjih 10 godina, pogotovo za ono što se dešavalo na Kosovu. Moje nacionalno osećanje nije takvo da bih morao, kao Srbin, da se branim za ono što se, u ime srpske države, činilo poslednjih 10 godina, pogotovo, poslednjih 4-5 meseci. Ljudi koji preuzimaju tu vrstu odgovornosti, očigledno, imaju višak osećanja nacionalne pripadnosti. To je dosta čudno, jer se, vrlo često, javljaju ljudi građanske orijentacije, oni koji su uvek bili protiv nacionalizma. Oni sad preuzimaju nešto što je u ime nečega, što oni nikada nisu osećali kao svoje. Kao što odbijam da je bilo koji narod genocidan, tako odbijam teorije da je, bilo koji narod, sam po sebi, rođen da bude žrtva. Taj pojam "narod", isključuje pojedinca i pojedinačnu odgovornost. Insistiram, isključivo, na individualnoj i pojedinačnoj odgovornosti. Dokle god budemo pričali o opštoj odgovornosti, mi ćemo pokušavati da potisnemo pravu političku i državnu odgovornost onih ljudi koji su donosili odluke i koji su aktivno učestvovali u onome što se dešavalo. Pred sobom i pred svojom savešću sam apsolutno čist. Drugo je pitanje da li je moglo nešto više da se uradi. Taj prostor uvek postoji, ali znam da sve ono što sam radio i u čemu sam učestvovao, nikada nije bilo nešto što bi bilo puštanje niz maticu i prihvatanje zvaničnog državnog i političkog stava ovog režima. Uvek sam se tome suprotstavljao, gde god da sam radio. Na kraju, dolazite do toga da, svako onaj ko je ostao da živi u ovoj zemlji, imao je svega tri mogućnosti da bi ostao čist: Prvo, da se spali, drugo, da napusti ovu zemlju i treće, da povede oružanu borbu protiv ovog režima. Smatram da te tri, takozvane opcije, nisu nikakve opcije, već su retorička pitanja i alibiji za ljude koji su digli ruke od svega, smatrajući da ovde nema šta da se radi, nema sa kim da se radi i da je ovaj narod zdušno prihvatio ovaj režim. Ja to ne prihvatam. Znam ogroman broj ljudi koji su ostali ovde i koji su, poslednjih 10 godina, neprekidno, bili protiv ovog što se ovde radi. Ne samo tako što su glasali protiv toga, već time što su javno i otvoreno izražavali svoje mišljenje. Iz Srbije nisu odlazili ljudi koji su izgubili kuće, poslove, nego oni koji su imali prijatelje i familiju napolju, pa su imali gde da odu. Sasvim je drugačija pozicija izbeglica iz Hrvatske i Bosne, koji su izgubili sve i koji ovde nisu mogli da otpočnu novi život. Ne vidim gde bi mogao da ode toliki narod, nezadovoljan svim onim što se desilo? Možda bi moglo njih 50 000. A šta će biti sa ostalih osam miliona ljudi? Ja ću pokušati i nadam se da ću uspeti da, zajedno sa svojom decom, otvorim prostor za njihovu budućnost ovde. Ja se nadam da će moja deca ostati sa mnom, ali... Videćemo.

|| naslovna strana || dizajn || tehničke napomene || zakonske napomene ||

Copyright © 1999 ShockArt