a žalost, mislim da je moja uloga u ovome što se dešava jako mala. Onog momenta kada je počelo bombardovanje kod nas, uloga svih nas koji smo bili za neku građansku opciju, urbanu kulturu, ako nije potpuno uništena, ona je minimalizovana gotovo do apsurda. Mi apsolutno ne postojimo na javnoj sceni.

Svoju ulogu tretiram veoma lično.

Dakle, koja je moja uloga?
Zašto sam ovde?

Do jedne izvesne granice mi možemo da ostajemo ovde i da se borimo, da postoji i dalje neki duh, snaga kreacije, ali, u jednom trenutku se postavlja pitanje, šta je jače:

Zaćutati ili raditi?

Ja nemam taj odgovor. Pre dva dana smo imali prezentaciju našeg rada u Bitef teatru i dobili smo struju 10 minuta pred početak prezentacije. Bili smo spremni da radimo pod svećama. Koje su granice? Zašto da radimo u neljudskim uslovima, kada nam padaju bombe, kada smo u strahu? Zašto da pokazujemo da postoji nešto što objektivno ne postoji?

Mi smo svi ovde po katakombama. Ljudi su možda preživljavali i strašnija vremena nego što je ovo, ali, šta je u ovom trenutku napor za koji se vredi zalagati?! Posle osam godina postojanja Dah teatra, u nekom smislu, kao da nismo ništa ni radili na ovoj sceni. Postoji naš rad koji se prostire u sećanjima ljudi.

Naši članovi su po raznim zemljama sveta.

Ako preživimo i ako budem mogla, i dalje ću raditi Dah teatar.