Miodrag Ilić, dramski pisac i autor teksta za dramu "Žanka":

"Nisam impresioniran tribinom. Nazvao bih je srpski ovovremeni razgovor u kome se osetila oštra podeljenost i jedna kolektivna frustracija. Osećao sam se prilično neprijatno. Žanka Stokić je bila velika umetnica, nemamo mi baš mnogo takvih veličina, koja je bila surovo kažnjena i nema potrebe da je i dalje srozavamo. Takođe se osetilo da nema ljudi iz pozorišnog sveta. Naime, glumac ima snažni glumački imperativ, ne može od sebe samog... Kompleksna je ovo priča. Prošlo je vreme i teško je sada u ovom vremenu osuđivati i rasuđivati. Uostalom, ja je u komadu uopšte ne branim. Najviše se sećam teksta koji je lepo izrazio sam voditelj, emotivno natopljen, ali bez poznavanja glumca i "imperativa kreacije"...

Nebojša Dragosavac, novinar i publicista, sekretar Saveza antifašista Srbije:

Moji utisci sa tribine višestruko su pozitivni. Pre svega, doživeo sam je kao pomak u stasavanju demokratske svesti u našoj sredini. Imam pritom u vidu zaključke do kojih su u nekim drugim tranzicionim zemljama došli naučnici proučavajući masovna preimenovanja ulica i ostale procese “prepakivanja istorije”. Jedan od njih (Maoy Azaryahu) konstatovao je da se ti procesi odvijaju “relativno jednostavno, ako je nova vlast autoritarna”, a da se “stvar usložnjava u uslovima veće otvorenosti i demokratije”. Drugim rečima, što su sva ta masovna preimenovanja gradskih simbola prošla jednostavno, gotovo bez reakcije građana, iako je to, pored ostalog, i atak na njihov identitet, svedoči o nivou demokratske svesti, osećanju potrebe i stepenu osvojene slobode da se građani izjašnjavaju o nečemu što je i njihova lična stvar, te da ističu svoje pravo da o svemu tome budu i pitani. Slično se dešava i sa rehabilitacijama, što je na konkretnom primeru bila tema tribine, pri čemu se postavlja pitanje koji se to moralni i vrednosni sistem njima potire a koji afirmiše.

Velika je stvar što je tribina pokrenula više tih pitanja. Nadam se da će se ta diskusija nastaviti i da će postati masovnija, te da će to biti značajan doprinos razvoju pluralističke demokratske svesti u našoj sredini gde dobar deo kulturne i političke elite smatra da je demokratija ako se jedno ideološko jednoumlje zameni drugim jednoumljem i novom hegemonijom, pri čemu to drugo može da bude i gore od prethodnog, a da se o tome uopšte ne raspravlja kao da je u pitanju aksiom koji ne treba dokazivati.

Impresioniralo me je i to što su se na tribini okupili pretežno mladi ljudi različitih profesionalnih profila, kao i visok stepen njihove spremnosti da zastupaju istinske moralne vrednosti, one koje važe u svim vremenima. S druge strane, žao mi je što je bilo malo zastupnika drukčijih mišljenja. Da ih je bilo više, polemika bi sigurno bila još plodonosnija.”

Nikoleta Marković, vizuelna umetnica:

"Snažno, edukativno, upečatljivo, očekivala sam više posetilaca. Rasprava iz koje sam dosta naučila i koja mi je otvorila prostor i nove mogućnosti čitanja, interpretiranja savremenih kulturnih događaja. Najviše se sećam nastupa čoveka koji je na dirljivo-ličan, upečatljivo-komparativan i impresivno-strastan način govorio o tome da nema poezije nakon  Aušvica i o paraleli “odlaska” u konc-logor i odlaska u pozorište u vreme II sv. rata. Sećam se i argumenta da umetnička kritika Žanke Stokić, na koju se pozivaju osnivači nagrade kao na pozitivni argument, potiče od strane njenih savremenika koji  nisu  “znali” za Drugi svetski rat tj. nisu bili u stanju da sagledaju njegove reperkusije. Sećam se i toga da je rehabilituju anti-komunisti tj. oni koji bi da ponište / izbrišu iskustvo NOB-a. Umetnička vrednost vs. odgovornost umetnika / javnog lica. Sećam se utiska da razgovaraju roditelji sa svojim roditeljima. Generacijskog, ideološkog, interpretativnog, perceptivnog jaza između onih koji su podržavali rehabilitaciju ne čitajući je kao pokušaj istorijskog revizionizma i onih koji su smatrali da u rehabilitaciji ima više od rehabilitacije. Utiska o snažnom otporu fašizmu i nacionalizmu i ne zanemarivanje klasnih razlika u svetlu kojih se i daju "inspirativne interpretacije".

(Nikoleta nam je poslala i prilog, tekst iz knjige O pozorištu, autora E.Mejerholda, str.151.)

Maja Mitić, glumica Dah teatra:

“Oduševljena sam tribinom, divna je ideja da od tako malog malog zrnca u haosu bezakonja, krene priča, da se neko setio. Podelila sam svoje utiske sa kolegama iz Dah tetra i svi se slažu, kako je to moguće, ko je to predložio, gde su ti centri moći. Smatram da je tribina kratko trajala i da su trebali da prisustvuju i glumci i novinari i da treba ići dalje.  A najveći utisak mi je ostavilo nerazumevanje dva intelektualca, o čemu se zapravo govori...”

Dr Olivera Milosavljević, istoričarka, profesorka Filozofskog fakulteta:

“Utisci sa ove tribine su uglavnom pozitivni jer je učinjen pokušaj da se problem razmatra iz različitih uglova - savremenika, istoričara, kritičara. Inače, generalno mislim da ovakvi razgovori nisu uvek delotvorni jer najčešće svaki učesnik priča svoju priču i ostavlja malo prostora za razgovor. Možda je najveći efekat ove tribine mogućnost da slušaoci čuju nešto što nisu znali. Nažalost, najviše se sećam lošeg tona koji nije omogućio da se stekne bilo kakav uvid u glumu Žanke Stokić (ja bar nisam apsolutno ništa razumela)”.

Vladimir Marković, sociolog i publicista:

“Na najbolji način uspostavljen je balans između pozorišnih ljubitelja lika i dela Žanke Stokić i ovoga od čega se kasnije razvila diskusija. Da nije bilo tih dvojice ljubitelja ne bi bilo ni tribine. Takođe može da se donese zaključak kako stvaraoci ove nove ideologije koriste lik i delo Ž.S. za udaranje na neke možda "više ciljeve”.

Dr Raško Jovanović, profesor Fakulteta dramskih umetnosti i radio kritičar:

“Ja mislim da, ako je motiv bio da se ospori nagrada, kasno je. Žanka Stokić je rehabilitovana. Bila je velika umetnica, prvakinja Narodnog pozorišta, koje tu nagradu i dodeljuje, na predlog Mire Stupice. Njena popularnost i dalje traje i ne može se osporavati. Na tribini je najviše napadan Miodrag Ilić, a u principu je to bio mali nesporazum. Postoji još dramskih dela o životu Žanke Stokić. RTS je emitovao tv dramu koju je napisao Predrag Golubović, igrala je Svetlana Bojković, a priprema se i postavka drame u Modernoj garaži u kojoj će glavnu ulogu igrati takođe Svetlana Bojković."

Svebor Midžić, radnik u kulturi, Beograd:

Sta je Žanka Stokić? Odnosno, možemo da (paranoično) pitamo ispred čega Žanka Stokić stoji? Kada kažemo Žanka na šta zaista mislimo? Da li zaista mislimo na popularnu predratnu glumicu, za koju je Branislav Nušić napisao 'Gospođu Ministarku' ili možemo da kažemo da je ona, da se poslužimo jezikom pozorišta, deo mizanscena istorijskog negacionizma u Srbiji usmerenog na potiranje sećanja na kolaboraciju tokom Drugog svetskog rata.

Za glumački 'esnaf' ona je simbol potpune autonomije njihove 'veštine' od politike odnosno njene organske integrisanosti u 'narod'. Žanki je, tvrde oni, nemoguće suditi jer je ona poput deteta nevina a istovremeno u svojoj nevinosti ona 'kanališe' samu dušu naroda. Ona je istovremeno i žena iz naroda i infantilni bahati boem i potpuni 'profesionalac'.

Drugim rečima, ona je barjak potpune neodgovornosti 'umetnika' (čitaj glumca) i istovremeno poziv da se prepozna potreba da glumac (čitaj umetnik) bude deo svake vladajuće strukture kao direktna veza sa narodom. Narodnom sudu se zamera to što nije razumeo da bi Žanka isto radila i za 'njih' (novu narodnu vlast) a ne to što je, ispravno, prepoznao objektivnu, u njenim postupcima opredmećenu, nedićevsku ideologiju kolaboracije.

Pa naravno da je Žanka bila kolaboracionista, viću oni, ali takvo je bilo vreme! Šta je čovek mogao da uradi? A sve to uz namigivanje da bi eto ona to isto mogla da uradi i za novu vlast ali eto divljaci iz šume (čitaj partizani) ne razumeju vrednost glumačke umetnosti.

Za samoprepoznate leve liberale ona je poziv na akciju. Znak o skretanju udesno i izneverenom duhu 'oktobarskih promena' (misle na onaj drugi oktobar naravno). Drugim rečima ona je paradigma istorijskog negacionizma koji poput groznice drma Srbiju.

Avaj za njih, pošto je sekvenca istorijskog revizionizma ovde počela i završila se 21. februara 1997. godine kada su po nalogu novoizabranog gradonačelnika Beograda Zorana Đinđića petorica alpinista skinuli zavezdu petokraku sa gradske skupštine i umesto tog, republikanskog, simbola vratili pticu grabljivicu Obrenovića. U povišenoj temperaturi tih dana nisu ni primetili da su i oni (narečeni levi liberali) navukli malariju istorijskog negacionizma. Šta da se radi, to je rizik kada se motate po močvari.

Baš zato dijagnoza našeg trenutka nije istorijski negacionizam (revizionizam) već ona sekvenca koja mu sledi: Revanšizam. U našem slučaju to je stalni obračun sa poslednjim, zateturanim, ostacima titoizma kao državne politike i zalutalim i konfuznim titoistima (isti oni levi liberali) koji poput druge generacije bonapartista sanjaju svoj Vaterlo i traže načine da izađu na kraj sa novom situacijom. Dakle, revanšizam. Otud nagrada nazvana po Žanki! Ne da se njoj oda počast već da se udari po titoizmu (odnosno Marku Ristiću ali to je već neka druga priča). Nema potrebe za revizionizmom drugovi! On je ovde pobedio još pre 12 godina. Ovo je sada samo osveta.

Olga Manojlović Pintar, istoričarka:

Tribinu o rehabilitaciji glumice Žanke Stokić i o novoustanovljenoj glumačkoj nagradi “Žanka Stokić” doživela sam kao pokušaj dekonstrukcije pojma “funkcionalna kolaboracija” i, konsekventno, ideološkog koncepta koji počiva na “izjednačavanju dva totalitarna režima.” Pozivanjem učesnika čiji su vrednosni stavovi dijametralno suprotstavljeni, organizatori su pokušali da afirmišu dijalog i da kroz promociju principa lične i kolektivne odgovornosti otvore prostor za preispitivanje (ur)fašizma u savremenom društvu u Srbiji.

Dvočasovna diskusija u Rexu je mogla da postane jedna od “tačaka ključanja” u kojoj će se iskristalisati idejna polazišta i profilisati političke pozicije učesnika u javnom diskursu. Čini mi se, međutim da su svodeći diskusiju na prepričavanje nazovi idiličnih ličnih sećanja i koristeći “kafansku” argumentaciju, neki od izlagača onemogućili sadržajan razgovor koji bi uspeo da isprovocira snažniji intelektualni i umetnički angažman.

nazad na glavnu stranu >>>