Rog je nastao kao posledica intenzivnih istraživanja, mapiranja praznih prostora u gradu, neformalnih razgovora i javnih debata, koji su se odvijali u Ljubljani od 2004. do 2006. godine, ne samo među protagonistima različitih inicijativa nego i sa stanovnicima tog kraja i gradskim urbanističkim vlastima. Već od početka zauzimanja Roga osećala se potreba za drugačijom organizacijom grupa, kolektiva i pojedinaca koji su delovali ili želeli da deluju u tim prostorima; vertikalno delovanje, redovne skupštine kao telo odlučivanja i naglasak na zajedničkom ili «commons». Takav Rog je zato predstavljao značajan momenat u profiterskom «štelovanju» mentaliteta i nacionalističkom, konzervativnom ekonomskom/političkom/socijalnom miljeu koji je vladao i još vlada u Sloveniji. 

Ipak, po našem mišljenju Rog ostaje na ravni eksperimenta; upravo takva je upitna ideja «privremenosti» ponajpre u političkom kontekstu. Uz to se slažemo sa mišljenjem sada već bivše neformalne skupine TEMP, koja je bila jedna od inicijatora zauzimanja tovarne Rog, i koja kaže da je taj društveni prostor imao potencijal realizacije mnoštva (multitude-a) i van i unutar sistema. Uz to je imao sposobnost da razvije vlastiti sistem, koji se međutim u nekom trenutku razvio u bezbroj platformi istine i na kraju je pregoreo od autodestruktivne energije. Danas je taj broj svakako manji nego pre ali sa bolje usmerenim delovanjem, politički snažniji i bolje organizovan.

Tri su stvari bile primetne na diskusiji: ovdašnja nerazvijenost i čak, odsustvo političke logike, logistike i terminologije na kojoj se zasniva postojanje i rad ROGa; posledični nedostatak iskustava koja bi bila razmenjena sa iskustvima iz ROGa (npr. jedini ovdašnji ozbiljni skvoteri – Romi – nisu publika koju ćemo sresti na ovakvoj diskusiji); nepostojanje srodne aktivističke ideologije u ngo i umetničkoj sferi. Očigledno je da je ROG moguć kao neka vrsta follow-up-a Metelkove, takođe kao projekat oslonjen na okruženje i dostignuća civilnog društva i čitav spektar policy standarda Evropske unije, od onih koji iz pravnog poretka i društvenog života isključuju radnike bez papira, do onih koji omogućavaju policiji da odbije zahtev gradonačelnika Ljubljane da iseli privremene upotrebljivače ROGa.  

Moguća je i teza da su aktivističke ideologije i politike ove vrste urasle u ovdašnje društvo, na jedan način kroz ignoranciju a na drugi kroz inkorporaciju (umesto alijenaciju) alternativnih praksi u postojeće ekonomske, urbanističke i kulturne tokove (legitimizacija ulične prodaje, tolerisanje ili bolje rerčeno ignorisanje “divlje gradnje” i romskih naselja ili npr. akademizacija alternative u oblasti umetnićke edukacije). Ovo je možda posledica standardno prihvatljivog srastanja društva i države u Srbiji i možda je vreme da se pomirimo sa činjenicom da ne govorimo istim jezikom sa drugovima i drugaricama, kolegama i koleginicama iz Slovenije – bez obzira na ovdašnju stalnu spremnost da se te razlike ignorišu i u svakodnevnoj ličnoj i prijateljskoj komunikaciji. Da li je to možda zato što se “njihov” projekat sastoji iz gradnje i nadgradnje civilnog društva koje će pacifikovati militantnu državu a “naš” iz izgradnje civilne države koja će kontrolisati militantno društvo?