Ešref Džanefendić, student arhitekture, Novi Pazar

Nikada prije nisam imao priliku da budem pitan o svojoj-tuđoj državi od strane nekog ko je većinski narod u istoj. Kažem tuđoj jer moja nije (zastava, himna, ustav, istorija...) Kažem svojoj, jer druge nemam. Utisak je da ipak ima u ovoj zemlji nekog ko želi da čuje probleme nas jadnih iz Pazara koji ne znamo šta ćemo od para i nenacionalizma. Najviše me je ohrabrilo da sve priznam : ) - to što sam bio pitan, šta mislim o nazivu jedne od glavnijih i prometnijih ulica u Novom Pazaru (Stevana Nemanje) na šta sam bio podržan kako naziv bode oči i para uši i puni mozak i ...

Snežana Baralić, politikološkinja, Pančevo

Iako sam drugi put u Novom Pazaru, nista se nije promenilo, što se tiče mnogobrojnosti ljudi na ulicama, vreve koja je prisutna, ali mene, koja dolazim iz Vojvodine, uz to sam i feministkinja, i dalje čudi neadekvatno prisustvo žena, ili dominacija muškaraca u tom istom javnom prostoru. Ne bih da vrednujem zašto je to tako, ali mislim da žene sa ovih prostora moraju da se izbore, iskoraknu i osvoje taj javni (kulturni ) prostor, bez obzira na tradiciju. Uvažavanje ljudskih prava žena čini osnovu svake diskusije o kulturnoj raznolikosti.

Nedopustivo je da Novi Pazar nema svoju instituciju kulture, zavod za zaštitu spomenika kulture, kako bi se odgovornije pristupilo očuvanju kulturnog nasleđa, a naročito zbog specifičnosti ovog istorijskog, geografskog i kulturnog prostora. Ali, društvena nebriga, odnosno, države Srbije u ovom domenu je vidljiva.

Kada čujem probleme koji se tiču nerazumevanja za određene potrebe malih neformalnih grupa, kao što su pisci i muzičari, onda se osećam kao da dolazim iz Provanse da vam predočim francuski model kulturne politike.

Kulturna praksa moga grada (Pančeva) je vezana i za postojanje različitih etničkih zajednica, njihovo uključivanje u kulturni život preko prepoznatljivih folklornih aktivnosti, kao i učestvovanje na konkursu za dodelu sredstava koji je prisutan već 6 godina. Ovim mehanizmom je omogućeno podsticanje i razvijanje vaninstitucionalne scene. Nesporno je da su se za ovaj demokratičan pristup izborile, pre svega, nevladine organizacije u našem gradu, i time učinile da se razvije umetnička i kulturna scena, kao i građanski aktivizam kroz različite projekte koji doprinose uspostavljanju vrednosti civilnog društva.

U Novom Pazaru smo najmanje razgovarali o kulturi manjina, btw, kojoj kulturi manjina iz ugla geografskog, istorijskog i kulturnog prostora, da li Bošnjaka u odnosu na državu Srbiju, ili Srba u odnosu na grad Novi Pazar, kao i svih drugih marginalnih grupa koje imaju drugačije ili specifične kulturne potrebe a da ne pripadaju etnicitetima. Najveći deo razgovora je bio fokusiran na nemaran i neadekvatan odnos institucija kulture prema zainteresovanim akterima lokalne kulturne scene, kao i ne prepoznavanje mehanizama kao što je Međunacionalni svet ili Savet za međunacionalne odnose, koji treba da pospešuju komunikaciju između različitih etničkih i zajednica i grupa, a ne da budu revizor ili cenzor u davanju saglasnosti da određeni projekti dobiju podršku. Tako ispada, da, opet država ne odobrava određene projekte, odnosno, izgleda da postojeći mehanizmi postaju barijere prema kreativnijem i diversifikovanijem načinu predstavljanja kulturne raznolikosti. A cilj je bio da se država decentrira prema ovom pitanju i omogući veću autonomiju u kreiranju interetničkih odnosa, tako da je građanska inicijativa opet ugušena, jer ko je taj koji ce da prelomi da je određeni projekat jednako dobar i kvalitetan za potrebe ove ili one etničke zajednice i koje će koristi određena etnička zajednica ostvariti.

Mr Nadija Rebronja, asistentkinja za srpsko-bosanski jezik i književnost Državnog univerziteta u Novom Pazaru

Tribina je pokrenula bezbroj pitanja, navela na preispitivanje velikog broja problema. Moglo se o tome razgovarati još beskrajno dugo, jer do kraja nije ostalo jasno šta su rešenja za te probleme i da li rešenja uopšte postoje. No, moglo bi se pomisliti da je spominjanje problema kulture manjina rešenje samo po sebi. Spominjanje vodi ka upoznavanju, upoznavanje ka mogućnosti razbijanja stereotipa. Sandžak, Srbija, pa i čitav prostor bivše Jugoslavije, bez obzira na granice, istovremeno je multikulturalan, a opet, kulturološki neodvojiv. Međutim, često na čitavom tom prostoru umesto poznavanja različitih kultura imamo duboke i neizlečive predrasude, na žalost, uglavnom stečene kroz medije i obrazovne sisteme. Veoma je čudna ta naša boljka, to da je savremenom, modernom čoveku toliko teško da shvati različitost a još teže da je prihvati kao prednost.

Slušali smo na ovom grupnom razgovoru kakve utiske o Novom Pazaru imaju oni koji u njega prvi put dolaze. Malo njihovih utisaka je bilo vezano za kulturu. To povlači pitanje koliko informacije o našoj kulturu umemo da ponudimo i koliko je mi sami uopšte poznajemo. Ovde sam imala potrebu da iznesem problem poznavanja različitih kultura koji je negde u temelju čitavog razgovora, iako se razgovor razgranao na mnoge posledice tog nedovoljnog poznavanja i nedovoljnog prihvatanja različitog. Jedini odgovor koji smo umeli jedni drugima da damo je da je za svaku veliku promenu potrebno puno individualnog rada. Ovo i jeste bila ‚‚malo verovatna misija”, ipak ne posve nemoguća.

Vlade Profilović, dizajner, Novi Pazar

Da li mogu da se setim utiska sa debate? Ja kažem da mi i živimo onu debatu sa istoimenim nazivom - "malo verovatnu misiju". Manjinska snaga u nama ne doseže daleko! Tužno! Toliko ideja, pozitivnih, kreativnih, opšte dobrih stvari ostaje među "manjinama". Mi smo osuđeni na neprestanu borbu, Don Kihotovskih razmera. Ovakve debate ostave svakom učesniku jedan mali neizbrisiv trag, i daju prostora za dalje razmišljanje, dalje dokazivanje ne znam kome i čemu. U tome je izgleda i prokletstvo "manjina"! Ta ludačka energija je čudo!

Zehnija Bulić, profesor srpskog i bosanskog jezika, Novi Pazar

Svidelo mi se kao skup, kao susret sa ljudima i mogućnost saznanja, ali ne mislim da će u praksi ovaj razgovor doprineti nekim promenama u polju kulture.

Aida Ćorović, direktorka NVO Urban In, Novi Pazar

Pre svega je dobro to što smo mogli otvoreno da pričamo i da podelimo neku vrstu frustracije, bilo specifično novopazarske, bilo opšte, provincijske, sa sagovornicima iz “velikog grada” tj. iz centara moći pa i kulture. Meni je provincijalizacija kulture svaki dan pred očima a Beograd je standardno “gluv i slep” u odnosu na takve procese. U Novom Pazaru se privatizuju kulturnoistorijski spomenici. Oni koji se i bave kulturom su samo službenici, vlada zatvorenost, nema vesti, inovacija, koje bi možda bile zanimljive deci, mladima, koje bi ih razdrmale. Nedostaju principi, metode, komunikacija, koji bi doveli do uključenja ovih pitanja u tokove službene kulturne politike. Kultura je ostavljena Beogradu, nešto Novom Sadu, sve drugo je improvizacija.

nazad >>>