Nevena Popović, umetnica

Događaji koji su se desili nakon izlaganja rada „Operite svoj prljavi novac mojom umetnošću“ u Kunsthali u Budimpešti, 2008. godine bili su povod za tribinu, kao i za definisanje problema koje se tiču savremene umetničke prakse. Beogradska publika imala je već priliku da se sretne sa Janošom Šugarom 2007. godine u okviru Beogradskog letnjeg festivala.

Janoš Šugar nije ulični umetnik, ali u ovom radu koristi jezik takve umetnosti. On pokušava da street art uvuče u zvanične umetničke krugove i nailazi na probleme. Ovakvo nerazumevanje umetničkog rada prisutno je u istoriji umetnosti. Najbolji primer je Kit Hering (Keith Haring), koji je tokom osamdesetih godina grafite podigao na status umetnosti. U isto vreme dok su njegove galerijske slike dobijale sve veću cenu, grad Njujork trošio je milione dolara na čišćenje njujorškog metroa tj. uništavanje slikarskog opusa uličnih umetnika među kojima je bio i Hering. Ovo je odličan primer neprepoznavanja umetničkog dela. Sam Hering kaže: „Nema razlike za mene između crteža koje činim u metrou i dela koja prodajem za hiljade dolara. Tu je očigledna razlika u kontekstu i medijumu, ali namera ostaje ista.“

Ne mislim da su događaji koji su usledili bili cilj Janošu Šugaru (da provokacijom skrene medijsku pažnju na sebe i da nakon toga proda svoj rad). Možda grešim, ali želim da verujem da su ovakve umetničke intervencije iskren čin, kojim se želi nešto postići za opšte dobro. Janoš Šugar kako je sam rekao nije Robin Hud, ali jeste dobro pozicioniran (i kao profesor na Akademiji i kao priznati umetnik) i na taj način može da utiče na menjanje sistema iznutra. Iako su se mogla čuti i oprečna mišljenja iz publike sa akcentom na prodaji njegovog rada, mislim da je mnogo značajnije to što je umetnik inicirao javnu raspravu u Budimpešti o privatnim umetničkim institucijama, o zloupotrebi mladih umetnika (“postati uspešan za 2,5 umesto za 20 godina!”), o finansiranju istih iz državnog budžeta bez kontrole profesionalaca iz struke, o korporacijama koje koriste savremenu umetnost kao formu jeftinog reklamiranja. Na priču o novcu, kapitalu, umetničkom delu posmatranom kao bilo koja roba i prljavštini koju treba oprati nadovezuje se robinhudovska misao Bertolda Brehta, na koju nas je Janoš podsetio: „Šta je pljačka banke u poređenju sa osnivanjem banke!“

Ono što smatram da je problematično u ovom radu jeste činjenica da je on na kraju ipak prodao delo na papiru (kao grafički list, otisak ili crtež), tj. rad je prebačen u medij koji nije u duhu samog rada. Ti tradicionalni mediji i jesu prihvaćeni od strane kolekcionara i zvaničnih insitucija kulture. A umetničke prakse koje zastupa Janoš Šugar trebalo bi da edukuju publiku da umetnost nije samo to. Mnogo bolji umetnički potez bio bi prodaja umetnikove izjave koja bi uz pomoć šablona (stensila) bila direktno naneta na zid kuće ili objekta koji je vlasništvo kolekcionara ili institucije koja kupuje. Takvim potezom umetnik bi ostao dosledan, a i kolekcionari bi kroz samokritiku ili samoironiju pokazali da imaju više sluha za problematiku umetničkog rada.

Tamara Čičić, studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti
Katedra za Menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture

Janoš Šugar kao umetnik koji pokušava da na diferentne načine dopre u svest drugih mladih umetnika, ali i svest kulturno-umetničke scene koja nije u dovoljnoj meri spremna za oslobađanje od sprega koje nosi dvadeset prvi vek.

U diskusiji koja je pokrenuta povodom “umetničkog čina” Janoša Šugara, umetnika koji je svojim radom ,, Wash your dirty money with my art ” pokušao da ironičnim pristupom osudi one koji na nepravedan način dospevaju u zavidan položaj u današnjem društvu a koji sa sobom nosi novac, moć, manipulaciju… Sa jedne strane je umetnik koji želi da na eksplicitan način putem grafita (stencil) iskaže svoj bunt, viđenje stvarnosti, dok sa druge strane postoji zakon i predrasude društva upravo prema umetnicima koji se na takav način “oglašavaju” u javnosti. Međutim, tužba koja je pokrenuta protiv Šugara je bila i očekivana, s obzirom na činjenicu da je rad ostao zapečaćen na zidu kulturne institucije koja je na neki način izgradila imidž, kao i poziciju na kulturno-umetničkoj sceni.

Smatram da je umetnik kao i institucija uspela da napravi publicitet koji je na možda drugačiji način promovisao celokupnu ideju… Ali umetnost bez povratne reakcije (makar i loše) , ne bi bila intrigantna i predstavljala izazov za mnogobrojne slobodoumne stvaraoce. Prividna naivnost od strane Janosa Sugara je povećala zainteresovanost publike koja kao posmatrač čini da ovakav vid promovisanja umetničkog dela ima još veću vrednost. Gospodin Šugar je čini mi se govorio sa određenom dozom ogorčenosti koja je bila upućena javnosti Mađarske koja je svakako podeljena… Ali se postavlja pitanje, koja je zapravo misija ovog projekta, a nisam sigurna da je umetnik uspeo da ostavi adekvatan odgovor.

Zauzvrat je i umetnik dobio pažnju posmatrača, ljudi koji takođe doprinose kulturno-umetničkom stvaralaštvu. Fakat je da je Janoš ipak želeo da se opet predstavi kao umetnik koji i dalje stvara, intrigira imajući u vidu njegove prethodne projekte. Možda jer je ovo bio samo jedan od njegovih hirova koji je svakako dobio publicitet, ali i novac koji je zarađen prodavanjem unikatnog šablona… Da li je to možda novac od neke drugačije vrednosti, koji ne pruža satisfakciju samom umetniku? Teško pitanje, ali je ipak ta vrsta promovisanja Šugara možda i bila primarni cilj- cilj na samom početku stvaranja ovakvog projekta.

Složila bih se samo sa jednom činjenicom, da je neophodno stvarati i nametati ideje koje mogu da naprave preokret kako u makro tako i u mikrocelini. Različitost u stavovima je neophodna kako bi se napravili pomaci u ljudskoj međusobnoj komunikaciji. Takva vrsta komunikacije i interakcije predstavlja suštinsku komponentu jednog društva koje želi da napreduje i oslobađa svoj duh i um… Janoš Šugar kao profesor ali i freelancer je možda samo u nekoj meri doprineo tom krugu, ali je i on kao i svi mi deo “potrošačkog društva”.

Snežana Baralić Bošnjak, politikološkinja

Nije mi nepoznato korišćenje provokativnog teksta, poruke, u kontekstu umetničkog procesa i provociranja pre svega aktera umetničke scene, kulturne javnosti i naravno publike, kao i pre svega onih koji svojom delatnošću derogiraju umetničku scenu i kreiraju sumnjivo umetničko trzište. Na sličan način se poigrava i Patrik Mimran iz SAD. Umetnost ne mora da izgleda ružno, da bi bila lepa - aludirajući na savremenu umetničku scenu, tako i Janoš sa svojim narativom želeo je i želi da iznervira, a uspeo je u tome. Novonastalu društvenu kastu u postkomunističkom društvu, privatne galerije koje formiraju nazovi umetničko tržište novcem sumnjivog porekla. Ali, avaj, služio se infantilnim načinom, koji jeste jedino moguć u smislu proizvodnje efekta, mada je po meni on radio na sopstvenu štetu. To mi liči skroz, levičarski, anarhistički, kao da je izveo „umetnički, teroristički akt“. Мožda je bolje, po mom mišljenju iz ugla aktivnog posmatrača, efekat bi bio veći, da je ušao u njihov vrednosni sistem i njihovim prljavim novcem, koji bi izvukao, finansirao svoja umetnička dela ili još bolje, pokušao da institucionalizuje alternativno umetničko tržiđte. Ovo je moj lični doživljaj na prvi pogled.

Saša Marković, umetnik

Bio je to lep prolećni izlet. Dobar prevoz u društvu koje mahom poznajem. U Novom Sadu nisam bio više od godinu dana i ovo je bila prilika da za kratko vreme obavim nekoliko stvari...

Sreo sam se sa Nikolom Džafom u Art Klinici i predao mu u međuvremenu prikupljeni materijal za veliku galerijsku postavku zečeva koja se već godinama priprema. Tu smo se dogovorili i o daljoj saradnji.

Konačno sam posetio Crnu kuću. Sa Zoranom Pantelićem izlažem, sarađujem i družim se već više od petnaest godina. Bila je ovo prilika da popričamo o mogućoj saradnji. Napravili smo okvirni dogovor o izložbi/radionici koja treba da se realizuje u trouglu Art klinika – Crna kuća – grupa Radar (novoosnovana umetnička grupa, čija sam ja jedna polovina).

Glavni povod našeg putovanja mi je bio najmanje interesantan. Mađarski umetnik čijoj smo prezentaciji prisustvovali je klasičan primer fondacijske umetnosti. On praktično ne proizvodi ništa do puke priče. Svoju poziciju prema savremenom umetničkom sistemu predstavlja kao alternativnu ali je istovremeno dobro integrisan u taj sistem i iz svoje pozicije crpi različite koristi uprkos tome da ništa ne proizvodi nego samo priča priče. A kada već priča priče i to čini na engleskom, mogao je da se potrudi da malo bolje savlada taj jezik. Prilično neubedljivo.

Ne može sve da bude dobro. U celini, putovanje je bilo korisno.

Janoš Šugar:

Ne smeta mi što je bilo kritičnih reakcija na moj rad. Bile bi potpuno na mestu kad bih ja živeo na primer u Nemačkoj (= u dobro funkcionišućem potrošačkom društvu sa dekadentnom otvorenošću ka savrmenoj kulturi). Ali u Mađarskoj, u zemlji gde je demokratija sasvim nova, javne institucije slabe, solidarnost i pažnja nedostaju a još imamo i vrlo uskogrud uticaj moći i politike na kulturu – ova vrsta situaciono specifičnog rada ima jedan važan didaktički impakt: jer je direktniji, radikalniji i kritičniji. Što se mene tiče, vidim sve veći broj provokativnih radova otkad sam izveo ovaj svoj. Tako da je percepcija rada u Mađarskoj bila neobično široka i pozitivna, mnogo ličnih, sms, email čestitanja stiglo je iz inostranstva a kritikovane institucije su kasnije postigle saglasje sa umetnicima koji su bili pod ugovorom.

nazad >>>