| |
ljudi hoće da misle
na temu: zašto se naša policija povlači pred huliganima...
U poslednjih nekoliko godina, u više navrata bili smo svedoci događaja u javnom prostoru, politički aktuelnih i važnih za većinu građana, u kojima huligani preuzimaju ingerencije državnih organa. Najzanimljivije takve situacije dogodile su se u Beogradu 5. oktobra 2000., zatim 22. juna 2001., prilikom pokušaja organizovanja gej-parade takođe u Beogradu i u noći između 17. i 18. marta 2004. godine u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, prilikom uličnih protesta zbog događaja na Kosovu. U svakoj od ovih situacija policija se ponašala na isti način - nije ozbiljnije pokušala da spreči nerede ili se planski povukla pred akcijama huligana. Ako se složimo da je anonimnost jedno od najjačih oruđa vandalski nastrojenih grupa, pitanje je koja ''anonimna'' politička misao obezbeđuje pasivnost države i građana i svojevrsnu neutralnost većine političkih faktora u trenucima ovakvih nasilničkih akcija?
Mislim da je skriveni temelj huliganstva ili kako ste vi to nazvali "anonimna politička misao" koja stoji iza njega zapravo ideologija legalizma. Uzmimo najjednostavniji oblik u kome se pojavljuje ideologija legalizma, njegovu najjednostavniju dnevnopolitičku operacionalizaciju, zapravo situaciju kada političar kaže "Ja sam legalista". Šta zapravo kaže političar kad kaže: "Ja sam legalista"? Ovaj emfatični iskaz zapravo govori da iskazivač veruje u Zakon, jer ako bi to razumeli na doslovnom nivou iskaz bi bio ili besmislen ili trivijalan jer nema čoveka koji živi u državi a da nije legalista. Na koji onda Zakon misli legalista? Očigledno je u pitanju neki drugi zakon u odnosu na onaj obični zakon koji nas - neverujuće u zakon - drži na okupu u državi. Šta je zapravo onda Zakon za legalistu, ako to nije samo onaj zakon koji važi za svakog podložnika Zakona: obaveza da poštuje zakon? Legalista ne veruje dakle u Zakon nego u ideal zakona, u zakon iznad zakona, zakon koji ne može da se dosegne, odnosno iskaz "Ja sam legalista" je pristanak na teror Idealnog Zakona, nekog krutog i opscenog Zakona koji traži verovanje. Legalista u stvari hoće da se integriše u zakon a ne da ga poštuje. Drugim rečima, iskazivanjem "Ja sam legalista" Zakon se rascepljuje na Zakon koji se poštuje i onaj u koji se veruje, s tim da legalista verom u zakon sebe izuzima od zakona koji se poštuje, želeći istovremeno da se potpuno integriše sa njim.
Pošto znamo da savremena država ne poznaje primer političke partije koja se naivno identifikuje sa funkcijom Zakona, dakle sa nezainteresovanom neutralnošću koja stabilizuje i normalizuje odnose u političkom prostoru, moramo se upitati na šta zapravo cilja u političkom prostoru neko ko želi da se naivno identifikuje sa funkcijom Zakona. Ovim dolazimo do vrlo jednostavne dijagnoze. Politički legalista je neko ko pretenduje da se postavi izvan zakona upravo time što kaže da veruje u njega. Dakle politička partija koja pretenduje da hegemonizuje neutralnost zakona, njegovu podjednaku udaljenost od svih i svakog, ne radi ništa drugo nego neposredno suprotno od onog što iskazuje - "Ja sam legalista" neposredno znači: "Ja uzurpiram zakon, ili drugim rečima: Ja mogu da nepoštujem zakon jer verujem u njega, odnosno: Ja se služim zakonom kao instrumentom u političkoj borbi" - što u subjektivnoj ekonomiji legaliste produkuje uverenje: Ja sam instrument zakona. Mesto iskazivanja političke partije koja za sebe kaže da je legalistička je izvan zakona, upravo zbog pretenzije da govori u njegovo ime.
Zanimljivo je kako se ponašaju legalisti u političkom prostoru - uzmimo primer delovanja legalista nakon poslednjih izbora na kojima su osvojili vlast. Oni naime praktikuju logiku zakona u koji veruju sprovodeći u delo njegovu opscenu naredbu: ČINI SVE ONO ŠTO DRUGIMA ZABRANJUJEŠ. Naime, legalisti pretenduju da bez zakona o lustraciji lustriraju političke protivnike istovremeno odbijajajući usvajanje zakona o lustraciji. Da komedija bude veća, na čelo resora ministarstva pravde, Zakona, postavljaju čoveka koji je među prvima na udaru zakona o lustraciji, naime čoveka koji je zakonom kršio zakon, što je sublimna verzija legalizama, onda kada legalizam postane ideologija na vlasti. Sada š nji ministar pravde je, u doba potpunog raspada socijalizma, u epohi raspada legitimnog okvira legalnosti socijalističkih zakona, primenjivao zakon o deliktu mišljenja kada taj zakon već uveliko niko nije primenjivao a svaki častan sudija je odbijao da po odredbama tog zakona sudi. S druge strane, zar se huligani slično legalistima ne pozivaju na idealni zakon dok prebijaju homoseksualce na ulici, doduše na Božiji i prirodni zakon, u koji se oni smatraju integrisanim, čijim se zapravo smatraju instrumentom upravo dok prebijanjem, nasiljem, krše ljudske zakone.
Na jednom drugom nivou, nivou libidinalne ekonomije, legalisti su perverti jer za njih kao i za perverta zakon je ideal, ideal u koji žele da budu potpuno integrisani, tako da slobodno možemo da kažemo da je trenutno u Srbiji na vlasti perverzija. Pošto su poslednji perverti u istoriji srpske politike bili staljinisti, jer su verovali da su instrument realizacije istorijskog zakona klasne borbe, današnji legalizam je nesvesni nastavljač ove tradicije srpske politike, zapravo lična trauma izumitelja legalizma, antikomuniste kome je otac bio vršilac zakona u epohi staljinizma.
Sudeći po paralizi policije i drugih nadležnih državnih organa, huligani se sa izvesnim pravom ponašaju kao izabrani predstavnici naroda i ovlašćeni izvršioci neke anonimne a legitimne političke volje. Kojim biračima se obraća političar koji tvrdi da je legalista ili: ko želi da se odazove ideologiji legalizma?
Huligan je sakrivena istina ideologije legalizma i to najviše sakrivena od legalizma samog. Legalista se distancira od huligana i vidi sebe na potpuno suprotnoj strani od pozicije huligana, međutim između huligana i legaliste postoji odnos neposredne konverzije - legalista je idealni huligan a huligan je idealni legalista.
Naime, dobro vam je poznata Brehtova šala - "Šta je pljačka banke prema osnivanju banke - naivna dečija igra" - dakle to važi i za zakon: "Šta je nasilje koje krši zakon u odnosu na nasilje kojim se zakon uspostavlja - dečija šala". Mračni temelj zakona, o kome legalista ne želi ništa da zna, je nasilje, nasilje je temelj zakona, neophodan momenat u konstituciji zakona, ali temelj koga kasnije sam zakon potiskuje, čini ga nevidljivim, da bi onda Zakon mogao prividno, u svojoj idealizovanoj, ritualizovanoj formi da se autoreprodukuje. Upravo iskazivanje Ja sam legalista u svojoj emfatičnoj verziji znači Verujem u zakon, i to u oba njegova vida: u nasilje koje je nužno da se zakon uspostavi i u njegovu idealizovanu ritualizovanu formu koja prikriva nasilje inherentno zakonu. Pošto legalistička ideologija na sebe uzima samo "dobru stranu zakona" dakle njegovu idealizovanu i ritualizovanu stranu, legalista ne zna zapravo da iskazuje da veruje i u nasilje koje je potrebno da se zakon vrši, a to je ono što na sebe uzima huligan, on se legitimiše nasiljem, očekuje da će to nasilje proizvesti zakon. Lepo Hegel kaže: "Nije zlikovac zlikovac zato što je počinio zločin nego zato što taj zločin nije univerzalizovao". Dakle, politika koja se predstavlja izjavom "Ja sam legalista" je pokušaj da se zakonom prikrije zločin, dakle zločin koji je nemoguće univerzalizovati, zločin genocida, ili ako dovedemo do kraja, do pojma intenciju legaliste, on krši zakon zakonom, on hoće da zakonom počini zločin, što je sublimna verzija huliganstva. Uzeti na sebe dobru stranu, ritualizovanu stranu zakona je zločin.
Otud nemoć policije da se suoči sa huliganima ispred Bajrakli i niške džamije - ideologija legalizma je natrčala na samu sebe i ustuknula, zapravo kada je trebala da vrši zakon, kada je trebalo da nasiljem uspostavi zakon, ona se legalistički povukla u idealitet ritualizovanog zakona, dok je nasilje prepustila huliganima koji su spaljivanjem džamija poručili da od legalista očekuju da se drže svoje ideologije legalizacije zločina a ne vršenja Zakona (čak ni onog najbezazlenijeg: o redu i miru) koji bi sprečio simbolički ekvivalent genocida.
To da je transgresija zakona konstitutivni deo zakona samog na najbolji način svedoči i sam ministar policije koji je potpuno integrisan u zakon: u mladosti je bio huligan, u zrelosti je postao prvi čovek vršenja zakona, dakle opisao je čitav krug autokonstitucije zakona, najpre ga je kršio - sada ga vrši. Nije ni čudo što je ministar policije za svoje mladalačko delo rekao - dečija igra, upravo ono što je i Breht rekao za odnos pljačke banke i njenog osnivanja, sa tim što je legalista cinični brehtijanac, jer jedini ko ne može da izjavi tako nešto je onaj koji je zadužen da vrši zakon.
Da li to onda znači da je društvo u kome živimo huliganizovano? Da su huliganske grupe samo aktivniji deo anonimne tihe većine, ravnodušne na vandalske ispade kao i na počinjene ratne zločine? Da li su i koji politički i ekonomski procesi pospešili huliganizaciju društva?
Vreme huliganizacije č itavog društva je u epohi iza nas, naime, vreme kada je huliganstvo bilo vladajuća ideologija je vezano za period od dolaska Miloševića na vlast 1987. pa zaključno sa Dejtonskim sporazumom. Sada je, nasuprot devedesetim, kada je huliganstvo bilo vladajuća ideologija, huliganstvo postala ideologija na vlasti u svom legalističkom obliku. Zanimljiv je jedan paradoks kojim se čini se niko nije bavio, a to je razlika desnog i levog huliganizma, naime onda kada je huliganstvo bilo vladajuća ideologija, ideologija na vlasti je bila leva, danas kada je huliganizam ideologija na vlasti vladajuća ideologija je desna. Dakle, došlo je do inverzije koja je teško objašnjiva ako ne uvedemo Lacanovo razlikovanje levice i desnice. Naime, kaže Lacan, čovek levice je budala (fool), a čovek desnice je hulja (knave). Levičar je budala zato što je večno u posedu istine ali nije spreman da snosi konsekvence koje ta istina nosi sa sobom, dok je desničar hulja zato što se cinično distancira od stanja stvari i upravo tom ciničnom distancom reprodukuje postojeće stanje stvari. Međutim, postoji situacija kada levičar i desničar promene mesta, a to je kada se levičari i desničari udruže u kolektive levičara i desničara, odnosno kada se levičari i desničari udruže u partije. Tada udruženi levičari na vlasti postaju hulje a udruženi desničari na vlasti postaju budale. Tako jedino danas možemo da razumemo slepilo cinizma ideologije na vlasti - udružene hulje u partiji na vlasti su budale.
Izvor: "KulturKampf" broj 5; Niš, 2004
|
|
