 |
 |
 |
 |
 |
||
Samo od sebe Trema...onaj odvratni osećaj čudne napetosti
koja se širi organizmom dok uzalud
pokušavaš nešto da kažeš, učiniš ili jednostavno daš bilo koji
znak koji se može
protumačiti kao nešto što će ukazati na to da si koliko-toliko
pri sebi i da ti
doktor nije potreban. Mogu da garantujem da je definitivno imaju
svi. Počev od
uvaženih političara, preko sportista, pevača, glumaca, voditelja
i svih ljudi koji
se svrstavaju u rang sa njima,pa sve do nas-običnih smrtnika. Jedina
razlika je u
tome što je njihova trema mnogo veća, jer ako te gleda ko zna koliko
miliona, milijardi ljudi, sama bojazan da ćes se u jednom trenutku
paralisati i
sve uprskati čini da ta trema dostigne tolike razmere da je jednostavno
nemoguće
opisati je. Ali da se vratimo na naš pomalo dosadan "ordinary
life". Ljudi obično
imaju tremu pred neki njima važan događaj. U zavisnosti od toga
u kom su
razdoblju života to može biti pred neki kontrolni, takmičenje,
matursko
veče, prijemni, ispit na fakultetu, razgovor za posao, ljubavni
sastanak, upoznavanje
svog partnera sa roditeljima, venčanje...Mislim da tu može da se
naniže još
mnoštvo raznih stvari, jer ipak nisu svi ljudi isti, svako ima
jedan univerzum
samo za sebe i kada bi radili neko istraživanje uvideli bi da svako
ima
drugačiji pogled na svet, na druge, na sve stvari koje su mu bitne
ili nebitne.
Kad se malo osvrnem na prošlost shvatam da me ti pismeni zadaci, takmičenja i
ispiti nisu mnogo uzbuđivali. Nikada nisam pridavala toliko značaja tome, jer
sam
znala da kako god to da uradim ne mogu da omanem...nije bilo sve u čkoli...ili
je to možda bilo tako jer sam bila jedan od boljih učenika u razredu, pa kad
se
desi i da omanem u učionici odjednom zavlada smrtna tišina i vidi se po koji
podrugljivi osmeh. Za druge ljude moj neuspeh u školi bio je ravan posledicama
katastrofe, a za mene...pa jednostavno baš me je bilo briga. Znala sam da je
život
preda mnom i da se sve može rešiti, popraviti, ukloniti. Po završetku srednje
škole
željno me je čekao onaj glupi prijemni za fakultet. Htela sam da budem
farmaceut. Priznajem da sam u jednom trenutku dok sam ulazila u halu osetila
onaj
neprijatan osećaj u stomaku (kod mene se trema manifestuje u tom obliku), jer
sam
ugledala mnoštvo ljudi, dece, roditelja, baba, deda i svih ostalih članova porodice
i svi su oni došli sa svojim najmilijima, da ih bodre dok polažu prijemni.
Odjednom
lampica u glavi je zasvetlela. Pa ja sam bila potpuno sama, bez
ijednog poznatog lika oko mene. Stresla sam se. Pokušavala sam da oteram crne
misli, ali one su nekako ostale tu, provlačile su se između klupa i napadale
i
onu
drugu takođe prestravljenu decu. Na kraju sam rekla sebi: "Niko mi nije
potreban. Sve što sam oduvek postigla, postigla sam sama, bez ičije pomoći i
podstreka. Tako ću i sad. Šta bude biće. Ako i ne položim, ko zna zašto je to
dobro. Možda mi jednostavno nije suđeno. "U sekundi trema je nestala kao
rukom
odnesena. I onda se sigurno pitate šta se zatim desilo. Ništa! Nisam upisala
fax!
U
početku sam bila tužna, jer to je ipak bio moj prvi neuspeh. Ja koja sam uvek
sve
dobro radila odjednom sam omanula. Jedan glupi dvocifreni broj delio me je od
ispunjenja mojih dotadašnjih snova. Ta kobna 85ica koja nije stajala na mom testu
naterala me je da se osećam pomalo kao gubitnik. Ali preživela sam! Možda mi
je
baš to bilo potrebno da spoznam sebe i shvatim šta ustvari želim. Mislim da je
to
što mi se dogodilo bilo presudno da savladam tu tremu i zato je posle nisam
imala ni na ispitima, ni na kolokvijumima, ma koliko važni oni bili. Taman kad
sam
pomislila da sam zauvek izlečena od bolesti zvane "trema" javila se
druga, jaca, takozvana "ljubavna trema".
Zvole
|
||
 |
||
 |
