 |
 |
 |
 |
 |
||
Razglednica Istanbulskog bijenala Mislim da na početku nije na odmet citirati jednog od kustosa ovogodišnjeg Istanbulskog bijenala, Čarlsa Ešea: Bijenala su kao cd sa najvećim hitovima neke grupe. Ona pod obavezno moraju da sadrže sadrže mnogo kompromisa da bi se privukle mase i promovisao jedan grad. Kako god da bilo ovogodišnje bijenale je bilo bolje od prethodnih. Tako barem kažu stručnjaci, a njima je verovati na reč. Jedno je sigurno tačno - ovogodišnji art-šou bio je za nijansu atmosferičniji od prethodnih sa daleko manje umetnika (svega pedeset izlagača) nego što je to uobičajno za likovnu manifestaciju ovakve vrste i daleko više inventivnih izlagačkih prostora nego što je to uobičajno. Čars Eše kaže da je želeo da izbegne nezaobilazni upliv egzotike kojoj posetioci ne mogu da umaknu makar dolazili u ovaj grad da pogledaju izložbu recentne umetnosti, pa se stoga poslužio građevinama različitih namena koje imaju neki značaj za stanovnike Istanbula kao što je to slučaj npr. sa duvanskim depoom ili razvaljenim, memljivim Deniz Palas apartmanima. Gotovo svi izlagači koji nisu iz Turske imali su pre izložbe priliku da borave u Istanbulu i da produkuju rad koji bi kreativno istraživao (ili, kako se to kaže - mapirao) savremenu Tursku državu ili njen glavni grad Istanbul.Tako se rad irskog umetnika Fila Kolinsa pozabavio fenomenom realiti šouova koji su u Turskoj odneli poslednjih meseci i ljudske žrtve, dok turski umetnik nemačkog porekla Lukas Duvenhoger provocirajući tradicionalni, konzervativni medij poznatiji kao famozno "ulje na platnu", istražuje život i razonodu istanbulskih radnika.
Nije na odmet pomenuti ni veoma popularni rad umetnice Servet Kočigit, materijalnu ilustraciju pretnje koju turske žene govore svojim muževima. Tako jedna metla od ženske kose nemo čisti tri prostorije prelazeći u beskraj istu maršrutu odajući svoju pasivnoagresivnu pretnju kada naivnog posetioca iznenadi iskrsnuvši iza susednog ćoška.
Pored dve prateće izložbe koje su za cilj imale da prikažu radove koji su do skora pripadali savremenoj umetnosti a sada su samo veoma skupi muzejski eksponati sa po dva čuvara poput izložbe u Muzeju moderne umetnosti, gde ste mogli da vidite legendarni "Ekvilibrijum" Džefa Kunsa, valja posebno istaći izložbu "Free Kick" kurdskog umetnika Halila Altinderea - nesuđenu konkurenciju bijenala koju je ovaj mamut od manifestacije prosto usisao u sebe. Ovaj svakako najnepretenciozniji deo bijenala najdirektnije se pozabavio svim problemima moderne turske države i zaista svojevrsnim političkim mačem sa dve oštrice koji preti svakom samosvesnom turskom građaninu: moderna represivna militarizovana država uvek u senci mogućeg vojnog udara ili islamski fundamentalizam i urbani teror. Možda samo uz ovo treba dodati jednu misao Valtera Benjamina: "Takva je estetizacija politike koju sprovodi fašizam. A komunizam mu odgovara politizacijom umetnosti". Za kraj ostavljam vam par praktičnih saveta iz specijalnog Vodiča kroz Istanbul umetnika Senera Ozmena:
Pogled na azijski deo Istanbula sa mosta samoubica Nije dozvoljen ulazak u javni istanbulski wc sa automatskim oružjem. Oznake za muški wc u lokalima variraju u zavisnosti od ličnih preferenci vlasnika i kreću se od crteža tompusa, preko brkova, do muške cipele, dok je wc za žene uglavnom označen sa crtežom francuskog šeširića. Turci neguju toaletnu literaturu pa su tako na zidovima wc-a česti rasistički i nacionalistički slogani sa varljivom smislenošću ali nisu zanemarljive ni poruke lascivne prirode.
Darinka Pop-Mitić |
||
 |
||
 |
